Однос наставник- ученик
Будимо пример! Ако захтевамо придржавање одређених правила, свакако имамо разлога за. Та правила не постоје зато што „ја тако кажем“ или „закон тако каже“, већ зато што је то важно из одређених разлога. Ученицима не ускраћујемо објашњење!
Са ученицима треба имати искрен однос, који подразумева узајамно поштовање. Ученици ће више поштовати наставника који уме да каже: извините, погрешио сам, не знам то. Такав однос не одаје слабости наставника, већ показује ученицима да је сваки наставник прво човек и да свако може да погреши, што се рефлектује и на њихово понашање и учење. Ученици су опуштенији, али и охрабрени чињеницом да ће им наставник помоћи, да ако нешто не знају постоји друга шанса и сл. Када је наставник непогрешив, недодорљив, ученици од почетка имају страх од њеха, губе поверење у своје способности, учење се одвија без мотивације са предпоставком дато неће добро урадити и на крају не воле предмет, који такав наставник предаје.
Можемо сматрати давно прошлим временом онај период кад је наставник, самим тим што уђе у учионицу представљао неприкосновен ауторитет коме сви ученици „морају“ да се повинују и никада не смеју да преиспитују његове речи и одлуке. Неки наставници и данас жале за тим временима, јер понекад имају утисак да је сада све отишло у другу крајност – ученици су ти који имају моћ, а наставник на крају хтео, не хтео мора да се повинује због притисака, жалби, недостатака или неделотворности законских механизама да се стане на пут одређеним проблемима и сл. Ниједна од ових крајности није добра, у првом случају за ученике, а у другом ни за ученике. Ауторитет наставника више није сам по себи дат и неприкосновен, али прави наставници својим понашањем, начином комуникације са ученицима ипак успевају да буду ауторитети ученицима.
Ево неколико предлога. Факултети које смо завршили нису довољни да се сматрамо стручњацима. Стручњачку моћ ћемо осигурати тако што ћемо се стално усавршавати, употпуњавати своја знања, добро се припремати за сваки свој час и то због себе и ученика, а не зато што саветник може доћи на час. То ће нам пружити сигурност и самопоуздање. Прилично је лоше када ученик има доживљај да је наставник неспреман, несигуран, да он зна више од наставника и када наставник не дозвољава да се оно што он презентује ученицима преиспитује. Ако имамо довољно сигурности у своје знање и довољно самопоуздања, неће нам бити страшно ни да на питање ученика понекад кажемо: „Не знам“, али да то истражимо и одговоримо на наредном часу, као и да се упустимо у дискусију у смислу пресипитивања информација које смо ученику дали и да му се захвалимо због тога што смо и ми нешто научили.
Будите и човек и наставник у исто време и пример деци у сваком погледу!!!
Ваш педагог
